„Српска византолошка школа је од својих почетака, од доба Драгутина Анастасијевића и Филарета Гранића па све до наших дана, оправдано уживала светски углед. Доиста, једино су византолози од свих делатника из области тзв. хуманистичких наука могли да са резултатима својих истраживања изађу и ван граница српског говорног подручја. Византолошки институт САНУ и Катедра за византологију Филозофског факултета београдског Универзитета јесу установе које су добро познате у свету византолога, као и друге сродне институције чији рад задире и у ту област историјске науке. Једини део истраживачког рада некада југословенских, а сада српских византолога који се није развијао истовремено са осталим, јесте рад на превођењу извора за историју Византије, те је свака делатност на том пољу научно-културни догађај првог реда. Отуда и значајан преводилачки подухват господина Младена Станковића – који је, то треба подвући, реализован ван било какве институције и без икакве подршке – не сме остати непримећен…“

„Православље“ – новине Српске Патријаршије, бр. 1.074 од 15. 12. 2011, стр. 41.

Из приказа књиге Георгија Сфранцеса, „Хроника – Пад Византијског царства“ (двојезично: грчки изворник и српски превод, са предговором, коментарима, индексом и мапама)

Advertisements